Nekad i sad
sinoliki | 21 Фебруар, 2012 12:11"Pre nešto više od godinu dana, po prvi put sam držao indeks u rukama. Pio sam kafu u Bonafidesu sa drugarom i ubedjivao ga da mu je sa babom sve u redu (jadna žena se onesvestila kad joj je javio da su ga primili na fakultet).Puni optimizma, pravili smo planove kako ćemo da damo uslov u roku (prvo dajemo najteže ispite - rimsko, uvod i ustavno, a onda ostale koji su laganice) i predjemo na budžet.
Došao je oktobar, a mi opet puni tog početničkog entuzijazma, dogovarali smo se kako ćemo da idemo redovno na sva predavanja, ako treba i u obe smene, a o kolokvijumima, seminarskim radovima, itd. nećemo ni da pričamo - to, prosto, moramo da radimo, kako bismo imali što više bodova na samim ispitima.
Medjutim, ono sto nam je taj oktobar još doneo, bio je početak sezone klubova, koji su listom organizovali brucošijade. Tako nam je oktobar protekao uglavnom u znaku Baltazara, Teatra, Mistika, Bardove i sl, a sve pod izgovorom: "Tek su pocela predavanja, još nema nista specijalno da se uči...".
Mislim da ni ne moram da napominjem da ni u novembru nije bilo nista da se uci, mozda tek negde oko polovine decembra, pred prvi kolokvijum iz rimskog. Koji smo pali.
Medjutim, nismo dozvolili da nas taj prvi neuspeh obeshrabri. U izlascima, naravno;što se tiče učenja, polako je već počelo da nam dolazi u glavu da nam iz nekog, "nama nepoznatog razloga", to baš i ne ide od ruke. Odličan doček 2008. na Ambisu je bio najava još bolje godine u kojoj nas čeka gomila klubova, splavova i kafića koje treba obići i koji samo čekaju na nas.
Januarski rok nam se prikrao neopaženo i uhvatio nas potpuno nespremne za ono sto je usledilo. Nekolicina nas iz Pravno birotehničke "9.maj" smo tada na ispitima znali da odgovorimo samo na datum i ime i prezime. Tešili smo se tako što smo govorili da, ako nista drugo, bar nismo vise brucoši (svi smo polozili engleski),pa nam je to bio jos jedan povod da nastavimo da izdržavamo porodice vlasnika klubova (u prvom redu Mistique(Jelena, zeno prokletnice!!!) i Baltazar).
Majski rok je bio pravi fijasko - većina nije ni probala da izadje na ispite, a nas nekoliko koji smo bili dovoljno hrabri (ili ludi??) da pokušamo, doživeli smo veoma čudne poglede profesora, kojima nije bilo jasno šta uopšte tražimo na faxu, a još manje kako smo primljeni. Tome je delimicno doprinelo i to sto smo već duže vreme pre toga bezuspešno pokušavali da otkrijemo radno vreme kluba Mint (ono pored Plastika sto se nikad ne zatvara - jedne večeri smo ostali do pola 8 ujutru, kad je druga čijim smo kolima išli zvao otac kome je auto trebao da bi otišao na posao,a mesto je i dalje bilo puno).
U junu smo se ipak malo uozbiljili, pošto se bližio rok za davanje uslova pa smo u tom ispitnom roku i dali poneki ispit, tek toliko da nam se probudi nada da nećemo morati da obnavljamo godinu. Ipak je postojala šansa da damo uslov u septembru i oktobru... Jedino što nikome nije palo na pamet je to da je stiglo leto i da od učenja neće biti ništa. Bili smo optimisti do kraja.
Tako sam ja rešio da ozbiljno sednem da učim.Spremajući rimsko za septembarski rok, mesec i po dana nisam izlazio iz kuće. Jedine osobe koje sam uživo vidjao su bile majka i sestra. I šta mislite, kako se sve završilo? Položio sam ispit? Ne. Veče pred ispit nisam mogao da zaspim, pa mi je u nekom trenutku palo na pamet da bih, umesto što se bezveze prevrćem po krevetu, mogao još malo da prelistam knjigu. Tako sam učio do 5 ujutru, kada sam konačno zaspao i probudio se oko 12h. Ispit je počeo u 9,30h. Tada mi je već svega bilo preko glave - rekao sam majci da sam pao (zadavila bi me da zna da nisam ni izašao na ispit) i da ću da se prebacim na neki privatni faks, na sta mi je ona rekla da sam idiot + klasično predavanje o kojem ne bih baš detaljisao.
U ponedeljak, 8.9.2008. sam otišao na prijemni na Megatrend - Fakultet za kulturu i medije (?) i bio 12. na listi (woohoo). Tada me je neko pitao sta ću biti kad to završim, diplomirani šta? Od onda pokušavam to da otkrijem, ali nikako ne uspevam."
Slučajno naleteh (kako je aorist nekako retro-fensi) na ovih nekoliko redova napisanih otprilike pre tri i po godine. Lično, utisak je kao da je bilo u nekom prošlom životu.
Henk Mudi je rekao: "Gradovi ne menjaju ljude. Čak ni ljudi ne menjaju ljude. Ono smo što smo". Ipak, kao da je gornji tekst pisao neko drugi. Naravno, slika u ličnoj karti i matični broj su i dalje isti, ali to nekako nisam više ja. Biološki gledano, nakon svakih sedam godina, u ljudskom telu se apsolutno sve ćelije zamene makar jedan put. S te strane sam otprilike 50% drugi čovek. Pa, ako je tako, zašto onda i neke relacije kojima neuroni, impulsi ili šta vec putuju unutar moje glave i odredjuju me kao ličnost ne bi mogle biti zamenjene nekim novim? Možda Henk ipak nije u pravu?
L&M, imam utisak da se mnogo toga desilo u ovih tri i po godina. Dobio sam prvi posao, poceo samostalno da živim... Možda još važnije, otkrio sam koje će mi zvanje biti po završetku fakulteta, Baltazar već dugo ne postoji, u Plastic-u nisam bio skoro dve godine. U stvari, uopšte sam jako slabo izlazio poslednje dve godine. Neki novi ljudi udjoše u moj život, isprevrtaše ga naopačke, pa ga napustiše ili se zadržaše u njemu. I ja nekima udjoh u život i uradih isto to (koliko aorista!)... Počeo sam da slušam drugačiju muziku. Drugačije da se oblačim. Dao otkaz na poslu. Počeo povremeno da patim od nesanice. Zavoleo rakiju, a sa njom i kiseli kupus. Smogao snage da probam pihtije!! Postao kum i pravio budalu od sebe na svadbi. Napravio gomilu sranja sebi i drugima, malo više sebi. Uradio i neke dobre stvari drugima, malo manje sebi. Sa drugarom kome se baba onesvestila na početku teksta seo u auto i proputovao Evropu, kako bi čovek pokazao 2000km udaljenoj dragani svoju naklonost. Generalno postao spontaniji i ciničniji.
Ovako, sa distance, bila su ono odlična vremena, sjajan period mog života. Bezbrižniji, nemarniji, oduzetiji, mutnijih sećanja. Ipak, ne mogu da kažem da mi je život sada lošiji. Protekle dve godine jesu po mnogo čemu bile katastrofalne i deprimirajuće i trenutno ima mnogo stvari koje bih što pre promenio u vezi sa sobom i svojom okolinom, ali ništa nije baš crno. Samo je drugačije nego što je bilo, nekako ozbiljnije, odgovornije.
I šta sad? Pa, ništa! Čemu sve ovo? Pa, eto... Opet nisam mogao da spavam, pa sam uzeo da piskaram malo, čisto da se zanimam. Kako je jutro već odavno prošlo, a čini mi se da me kao hvata neki blagi umor, probaću da dremnem sad malo.
Posted in
Генерална .
Додај коментар: (0).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
«Next post |