Помозите ми докторе, иако се од тога нећете обогатити!
sinoliki | 08 Март, 2012 02:53Занимљиво је како здрав човек жели многе ствари у животу, а болестан само једну - да поново буде здрав (како би поново могао да ужива у свим оним стварима којима је и угрозио здравље).
Да не помислите да нешто није у реду са мном - само сам се прехладио. Али, због те прехладе, запушен ми је нос. Тј, запушен је само кад лежим, чим устанем, отпуши се. А, покушавам да заспим. А, код куће немам капи. А, у ово доба не ради ни једна апотека у близини. Колико год безазлено звучао мој проблем, у овом тренутку бих се радо одрекао свега битног и небитног у мом животу, животних циљева, снова, принципа, ма свега, само да ме ово прође. Или макар да ми се створе капи за нос. Не мора ништа фенси, са пумпицом и то, може и обичан Нафазол, само да саставим који сат сна...
Не вреди. Не иде. Не могу да спавам кад не могу да дишем нормално. И знам, као и увек кад не могу да спавам, кренуће мисли да ми лутају на сто страна и тако све до јутра. А ујутру рано треба устати. И опет ћу бити шлогиран цео дан. Ух, бре, нисам навио будилник. Ха, ха, добро је што не могу да заспим, 'ладно бих се ујутру успавао. Мада, шта па има да га навијам кад ионако не спавам... Нема везе, ај' за сваки случај. Гле порука! Како је нисам видео??
Messages/Inbox...
"Поштовани, измирите дуг за 01/2012 у року од 8 дана и избегните укидање одлазног саобраћаја. Ваш Телеком Србија". Бацим поглед и на претходну поруку: "Молимо Вас да дуг по Мастер Кард картици у том и том износу измирите до 15.03.2012. Ваша Банка Интеза". Мој Телеком Србија?! Моја Банка Интеза?! Па, кад сте моји, мајку му, што ми само тражите паре и претите?! Је л' може некад нешто лепо да ми стигне од вас?!
А, таман сам се понадао да ћу видети поруку оне мале слатке, што ми се већ неко време свиђа... Нешто типа: " 'Еј, управо сам раскинула с дечком... Сад могу, коначно, и себи и теби да признам да ми се свиђаш! Шта мислиш да одемо сутра на кафу? Могли бисмо после и до мене кући, моји су отишли у викендицу у Бабе... ;)". Добро, и само позив на кафу би био ок. Уствари, довољно би било и оно признање, за остало бих се сам снашао. Ма, и сам смајли би био кул! Али не! Само проклети Телеком...
Ха, тачно сам знао да ће ми мисли некако наћи пут до ње! А, није ни чудо. Ових дана све чешће хватам себе како мислим на њу. Не памтим кад ми се последњи пут нека девојка оволико свидела. Не знам тачно ни кад је почела да ми се свиђа. Познајемо се већ пар година и све то време смо се повремено виђали у неком заједничком друштву. При том, никада је нисам гледао као женско, као потенцијалну девојку, мада ми је увек била занимљива, паметна, духовита... Помало затворена и мистериозна... Увек сам с њом имао гомилу тема за разговор и увек, кад бисмо били у истом друштву, били бисмо једно до другог, често и помало издвојени од осталих. Али кажем, никад је нисам посматрао као женско. И одједном, пре можда нешто више од месец дана, помислих по први пут у себи како има баш лепе очи. Па, приметих како јој се стварају рупице на образима док се смеје. Па, кад је грлим, док се поздрављамо, како њено тело савршено належе на моје. Како има чврст стомак, затегнуте груди, леп мирис... И тако, мало по мало, почнем да размишљам о њој, испочетка сасвим ретко, а временом и сваким новим сусретом, све више и више. Али, не може у мом животу нешто да буде лепо и лако, све мора да се испостави као компликовано, замршено, нерешиво. Од толиких девојака у овом граду, ја препознам савршенство баш у оној која је у вези већ шест година. Баш у оној, која ми, након што се једне вечери коначно десило нешто међу нама, каже да мисли да је боље да се више не виђамо, јер не жели даље да ризикује своју везу. 'Бем ти курву судбину!
Него, добро, од кукања нема вајде. А, ионако, сад немам посао, па немам баш нешто ни пара, самим тим - шта бих, па, радио с њом? Него, кад смо већ код тога, дај да видимо шта ћемо с оним рачунима... Мастер могу да покријем Амексом, Амекс ћу покрити Мастером. За овај месец ће бити ок, следећег ћемо већ видети. Рачуне за стан сам већ платио, за то не морам да бринем. А за мобилни... Па, то је тек за 8 дана, има времена до тад, улетеће ваљда већ нешто. :D Али, под хитно морам да нађем нови посао! Не иде више овако. Али, опет, како да нађем посао, кад се и за позицију јебеног магационера тражи минимум 3 године радног искуства?!! Еј, бре, па као да је слагање кутија нека наука!! Да не помињем да бих хтео да радим нешто интелектуалније, нешто креативно, на чему ћу моћи да се развијам и да учим, а не да физикалишем. По могућству нешто што има везе с оним што студирам. Само, за то тек нема шансе. За тако нешто, поред 10 година радног искуства, мораш бити млађи од 23 године, имати завршен мастер, регулисану војску (неки још нису чули да је укинута), поред енглеског знати барем још два језика, а да нису хрватски/црногорски/босански, бити вољан да волонтираш првих 2-6 месеци да би добио МОГУЋНОСТ запослења...
Јао, где на то помисли'... Опет почињем да се нервирам! Не вреди, сад ћу да се исцимам до храма, да купим проклете капи за нос. Ако овако наставим, мислим да ћу сутра, нервозан и неиспаван неког убити.
Posted in
Генерална .
Додај коментар: (0).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
Previous post»